Sećanja teraju da lečim se pićem,
znaš da sam slab i prepuštam sebe,
pogled kroz prozor, napolju sviće,
možda za nekog, ne i za mene…

A ti si bila tako ledeno hladna,
kažeš bilo je dobro i vredelo je nekad,
drugog života, druge sreće gladna,
a meni ostaje da živim svoj jad…

Tražim svoj mir i neku sreću od stakla,
tražim da zaboravim da otela si sne,
u grudima bije neka bomba jaka,
neka i pukne, neka nestane baš sve…

Mnogi misle da sam čudan,
da ima svoj svet
ili da sam ludak ili da sam slep,
jer neću ja da idem kuda idu svi,
jer to me boli,
boli me i sad…

Penjem se visoko,
da jače me zaboli
kada padnem sa visine i glavom udarim,
i svuda oko mene
sada samo zid,
tvoji slika i sećanja na nas…

Neki glas vapio je kreni,
ali nisam znao kuda i što,
sve sa tobom vrilo je u meni,
ja bio sam nem, ti blagoslov odozgo…

I ko očajanje budi me strah,
zalud sanjam da proći će jad,
na licu još uvek osećam dah,
osećam tebe ko da tu si sad.

I svaki put kad setim se usana toplih,
setim se noći što bila je naša,
i sećanje muči sad zbog suza gorkih,
na licu mi tmine a u ruci utehe flaša…

I znam da strah ne vraća mrtve,
al bojim se za svoj život bez tebe,
neki žive a opet su žrtve,
plačem i čekam za nas drugo vreme…

I ko očajanje budi me strah,
zalud sanjam da proći će jad,
na licu još uvek osećam dah,
osećam tebe ko da tu si sad.

I uporno ćutim, danima sam mrgud,
ne poznajem nikog, ja sasvim sam sam,
pomislim na sekund da totalno sam lud,
pa pokušam da spavam i čekam novi dan.

A ti prodaješ bajke i šarene laže,
nekom ko te ne zna i kupuje lako,
zaboravi je, ostavi, samo to sad kaže,
ono malo od čoveka, što je u meni ostalo…

I samo ponekad kad se setim tebe,
popustim u želji da nastavim dalje,
postanem tmuran ko kad kišno je vreme,
i celu noć budan, čekam da mi svane..

Noćas kad sklone se senke,
i sat odkuca da krajnje je vreme,
seti se i pogledaj ka našem mestu,
možda me i vidiš,
možda ti ostavljam ružu
a na usnama mi piše zbogom jer nema me,
još noćas kad sklone se senke…

Noćnom tišinom doleteće moj dah,
videću te lepu, nežnu kako spavaš,
dodirnuti lice vrlo lagano,
neću da te budim, nastavi da sanjaš…

I kad negde bude nam pisano,
negde slučajno,
kad zaigra ti srce jako najjače,
okreni se i pogledaj,
možda me budeš videla,
možda sam kraj tebe,
a možda još samo vetar sa vremena na vreme,
nosiće ka tebi moja osećanja,
moju ljubav
i sve što bilo je a više nije tvoje…

Noćnom tišinom doleteće moj dah,
videću te lepu, nežnu kako spavaš,
dodirnuti lice vrlo lagano,
neću da te budim, nastavi da sanjaš…