Znao sam da volim i smejem se pravo,
kao miris trave po prolećnoj rosi,
ali negde uz put srce je stalo,
beživotno telo sad samo sećanje nosi.

Treba li nekom oko bez sjaja,
nek uzme me nesrećna i vodi u san,
pa nek za mene život odvaja,
tako možda i vidim taj novi dan…

Ja ću da krkam ko lud, hmelj sipam niz grlo i nek ide život u tom nekom sebi svojstvenom pravcu, pa koliko izdrži ovaj već poluuništen organizam. Cigarete trošim posle svakog zalogaja, kupujem tri pakle za pre podne i još četiri za izlazak u grad, pa kad se vratim iz grada uredno kupim novine i hleb, skuvam kaficu i uz kaficu drmnem ljutu i spržim pluća sa ono pola paklice što je ostalo od 7. paklice jučerašnjeg dana… Matematika jasna, dan je suviše kratak za sve to, pa moram i spavanje da svedem na minimum, par sati jer kažu da je dobro spavati. Još me ne obori ništa, oni mlađi ne mogu da me prate, šta ti je iskustvo majku mu. Neke su stvari ipak izvesne, infarkt me juri, ali ne dam se… a ako me i stigne, neka ga, od srca je…

Pa kad me dokusuri nešto, nedo’ Bog, prelazim u vegane i ostalo zlo, one neke čudake…što bi reklo, jebiga…

Prigodna pesmica:

Click here to view the embedded video.

Hteo sam da maštamo zagrljeni jako,
hteo da obasjam te osmehom sreće,
jer neću ja više da volim ikog tako,
srce je ludo, ne želi drugu, neće…

Molio za oprost i trenutak nade,
molio da shvatiš da pogrešan sam bio,
a sad te mi molbe zadnji dašak vade,
ubijaju život i sve što sam snio.

Molio srce tvoje, da shvati moje mane,
molio da ljubav slušaš mesto reči,
a jednom život ipak će da stane,
možda baš tad, ja biću ti preči…