Možda sam i znao da čeka me jad,
možda sam mislio da neće me stići,
voleo sam ko što volim i sad,
a nisam ni sanjao da neće nam ići…
Možda je java govorila krivo,
znam da sam sanjao srećnih dvoje,
oko njih sad sve je kišno i sivo,
moje je kod tebe, a gde li je srce tvoje?
Možda je neko odozgo za mene hteo drugo,
a sve što sam hteo, to je osmeh na licu tvom,
a sad ovenčan suzama, tugom
tražim tvoj osmeh u osmehu svakom…
P.S. Pesma je napisana juče u gradu dok sam sa drugarima pio pivo…. Hteo sam sad da dodam i četvrtu strofu, ali ne ide uopšte… To je samo dokaz da inspiracija nije stvar koju izvučeš ispod kreveta kad god ti zatreba već dolazi kada ona hoće…
Ko ce kome nego svoj svome, naravno… 
