Valjda sam jak a i navika je cudo,
pustio sam jednom da ubije me vreme,
nisam ni sanjao da mene mrzis sudbo,
a ti mrznjom slomila coveka od stene…

Zeleo sam samo da neko me zeli,
isto onako ko sto zelim srecu,
i znam da jednom sreca i ja smo se sreli,
a sad sam ubedjen da vise videti je necu.

I pustio sam suze neka laju za mene,
sklonio sam reci i zacutao srcem,
stavio masku, okacio novo breme,
krenuo dalje za nekim novim Suncem…

Ja ću da krkam ko lud, hmelj sipam niz grlo i nek ide život u tom nekom sebi svojstvenom pravcu, pa koliko izdrži ovaj već poluuništen organizam. Cigarete trošim posle svakog zalogaja, kupujem tri pakle za pre podne i još četiri za izlazak u grad, pa kad se vratim iz grada uredno kupim novine i hleb, skuvam kaficu i uz kaficu drmnem ljutu i spržim pluća sa ono pola paklice što je ostalo od 7. paklice jučerašnjeg dana… Matematika jasna, dan je suviše kratak za sve to, pa moram i spavanje da svedem na minimum, par sati jer kažu da je dobro spavati. Još me ne obori ništa, oni mlađi ne mogu da me prate, šta ti je iskustvo majku mu. Neke su stvari ipak izvesne, infarkt me juri, ali ne dam se… a ako me i stigne, neka ga, od srca je…

Pa kad me dokusuri nešto, nedo’ Bog, prelazim u vegane i ostalo zlo, one neke čudake…što bi reklo, jebiga…

Prigodna pesmica:

Click here to view the embedded video.

P.S. E pa, bilo mi je dosta za danas…