Dani praznika, dani razbibrige (sem za one koji treba sve to da plate) i opuštanja. Dani mrsne hrane, holesterola, užurbanih reakcija HP (čitaj hitne pomoći, ne hladnog piva) i dani gojenja… Neki mršaveli dok su jurili prase da kolju, neki iz inata neće da njupaju ovih dana, a mene nešto baš zabole…

Ja ću da krkam ko lud, hmelj sipam niz grlo i nek ide život u tom nekom sebi svojstvenom pravcu, pa koliko izdrži ovaj već poluuništen organizam. Cigarete trošim posle svakog zalogaja, kupujem tri pakle za pre podne i još četiri za izlazak u grad, pa kad se vratim iz grada uredno kupim novine i hleb, skuvam kaficu i uz kaficu drmnem ljutu i spržim pluća sa ono pola paklice što je ostalo od 7. paklice jučerašnjeg dana… Matematika jasna, dan je suviše kratak za sve to, pa moram i spavanje da svedem na minimum, par sati jer kažu da je dobro spavati. Još me ne obori ništa, oni mlađi ne mogu da me prate, šta ti je iskustvo majku mu. Neke su stvari ipak izvesne, infarkt me juri, ali ne dam se… a ako me i stigne, neka ga, od srca je…

Pa kad me dokusuri nešto, nedo’ Bog, prelazim u vegane i ostalo zlo, one neke čudake…što bi reklo, jebiga…

Prigodna pesmica: