Ostajem sam, u želji da znam,
kuda vode mene putevi ovi,
i siguran u jedno, da nije vredno,
žaliti sa svakom propuštenom šansom.
Osećaj samoće, mene ima, mene hoće,
stegnutih šaka drži me jako,
ne pomeram telo, jer ono nije htelo,
pa ni korak napred, lepše mu je ovde…
Jutro budi te, duša želi te,
mislim da nisam saznao za bolje,
negde bi da bežim, promenim režim,
i život pretvorim u priču sa ciljem.
Muka mi od laži, a ti mi pokaži,
da bilo je vredno jednoga srca,
a sećam se tog, života mog,
živeo sam nekad ja nasmejan uvek.
Kost u grlu, čovek u moru,
nečijih tuđih osećanja strasti,
uživam sam, a sigurno znam,
opet lažem, lažem ko do sad…
