Život pred očima polako bledi,
sunovrat čeka i diše za vratom,
bojim se svega što sada mi sledi,
godine smrti prilaze mi kradom.
Znao sam da volim i smejem se pravo,
kao miris trave po prolećnoj rosi,
ali negde uz put srce je stalo,
beživotno telo sad samo sećanje nosi.
Treba li nekom oko bez sjaja,
nek uzme me nesrećna i vodi u san,
pa nek za mene život odvaja,
tako možda i vidim taj novi dan…
