…ko ni što vi nećete ovaj post…

Danas se ništa ne zna, i niko ne zna…svi čekaju bolje sutra, bolje juče, bolju sledeću godinu, zvezde sa neba, pare u džepu, ličnu satisfackiju psihološke prirode, osećanje spokojstva, a niko ništa ne preduzima povodom toga…Nije ovo priča i ciljanje ka jednoj osobi već je globalno tupljenje zdravog razuma, tj. globalni fenomen ovih dana u našoj zemlji, a verujem i šire…

Pitam se samo ko će to da učini život boljim ako ti nećeš sam sebi? Pa makar da pokušaš…Ja ne mogu vama da pomognem, ni vi meni…bar ne onoliko koliko je zapravo potrebno da bi stvari funkcionisale sa spokojnim osmehom na licu…Osmeh na licu mogu i da izvučem nekad nekome, pa i meni drugi, ali je to nažalost osmeh koji se brzo gasi usled samog podsećanja šta je i kako je stvarno…Al ja hoću dalje i više, mislim da je to to, ali ne znam i ne mogu sam…

Mogu još i samo da se povučem jer su jedino dva puta na meniju, shvatiti šta i kako i reći jasno i glasno ili se povući, pretvoriti u mulu, čoveka bez osećaja, čoveka koji liči na osubu sa unutrašnjim mirom, čoveka koji zapravo ne zna šta hoće jer je nakad znao, a tad će mu biti sve jedno…

Ne pitaj me ništa jer ni ja neću tebe…sve je u etru, sve se zna…