Premalo čitam a još manje pišem…sve se ustručavam, pojelo me vreme, nema nade da mogu sve da postignem…sve je gore i gore, ide leto a meni dani sve kraći…jes, matori se i postajem, ulazim ili šta god, međ` odrasle, ali to ne menja onu pozadinu koja bi najradije svima pokazala da se odraslo odavno…

Ja ne umem da izguram svoje ja…mož` me gaziti i ako te volim, uvek ću da nađem neku satisfakciju duše kojom bi pokazao i sebi i drugima kako sam zapravo ja kriv za sve i to što su ljudi prema meni nekorektni je u stvari odraz mog bezobrazluka i nepoštovanja i još koječega i kojekavih gluposti…i gutam, gutam sve ko lud…za opšti mir i blagostanje. Neka sam kriv i lud i nisam u pravu, ali bolje je da ja pregrmim nego da se oblači nebo iznad mene…Aha…ja sam budala…

Kad stavim dve kašike šećera u kafu, onda je to mnogo…kad stavim jednu, onda je to malo…kad stavim jednu ipo, onda sam sitničar i nemam pojma…kad ostavim da taj neko sam stavi šećer u kafu, onda sam neradnik i lenština i sve me mrzi i pitanje je kako podnosim sam sebe tako mrtvog i kako ne umrem od monotonije i najradije bi mi odradili lobotomiju, da vide šta je to sa mojim, uslovno reče mozgom…narod je u pravu…ja sam kriv…doslovce, što sam živ…Ni jednog trenutka ne kažem, jebi se, kuvaj sam kafu! Ni jednog trenutka ne stanem sebi u odbranu…nikad, ništa…uvek po tuđem…budala…

Ako se kojim pukim slučajem i desi da na neki aspekt savršenstva svih oko mene, ja ovako nesavršen i buđav, stavim neku i najsitniju zamerku, oko mene se tad stvore gromovi i munje…ko sam pa ja da zameram? Ko sam pa ja da kažem da me zabolelo nešto? Ko sam ja da imam osećanja? Ko mi je dao za pravo da budem čovek kad sam idealan u ulozi robota da ne kažem kafemata?

I tako…svi se bore za svoje stavove koliko god da su pogrešni i koliko god da su i sami svesni toga, samo ja trpim, ćutim, stišavam stvari i glumim budalu…a povrh svega se pitam kakvo li će vreme da bude kad mi prekipi i kad ne budem ćutao više nikome i ništa…???