Sve se nešto mrčim sa nekim škakljivim temama i tekstovima i stoje mi u pripremi dugo, čak toliko dugo da izblede dok ih čitam i nemaju poentu kada za njih dođe vreme…i naravno, ne objavim ih…Neki bi rekli, pa objavi ih odma kad ih napišeš, ali ja tada nemam osećaj da ih treba objaviti i ne objavim ih, no nema ni veze, sve u svoje vreme…

Možda ni ovaj tekst nema poentu, a želim da tu poentu izvedem pred lice ovog teksta i da se ona jasno vidi, no to nikada nisam umeo, uglavnom se u prvi plan stavi nešto levo…

Mlad sam,imam 24 godine i tri godine radnog staža. Dok je moje društvo pilo pivo u parku i jurilo devojčice, ja sam radio u školi i bio sam ponosan na sebe i na to što sam počeo mlad da radim. Mislio sam, ako sam počeo tako mlad da radim (ne smatram da sam bio mlad za posao, može to i ranije, ali govorim po nekim današnjim nepisanim standardima) da ću uspeti svet da stavim pod svoje noge, da ću uspeti sebi da obezbedim osnovnu egzistenciju u ovoj zemlji bez ikakve pomisli o nekom obećanom raju van granica drage nam zemlje…

Sa četr`es godina pod dupetom se ne isplati zidati dom i skućavati se, bar ne kod nas, nema se vremena sa obzirom na visinu nam mesečne zarade, ali ja sam poleteo visoko i mislio sam, što uslovno i jeste tačno, da ako što pre krenem da mislim o tome, o kupovini stana, automobila, da ću što pre izađi kao pobednik u borbi sa surovošću života. Ono kad se malo bolje pogleda, možda čovek i može da preživi na vodi i hlebu i tamo negde u pedesetoj da počne da prima full platu pošto isplati stan, ali pod uslovom da je dobio stalno radno mesto i da je kredit podigao oko dvadesete godine…Tako stoje stvari na žalost…nema kafića, nema svirki, nema bacanja para na skup hardver i nema ničega pa nema ni života do te neke pete decenije, ako je doživimo i ne stane čuka kad god se nekom digne da poveća kamatu ili nešto slično, a tad, nema više ni hleba, tad samo voda…

Sa druge strane gledano, da bacim jednu digresiju ovde, na taj način te situacija tera da živiš zdravo, nemaš za cigarete, nemaš za akohol, nemaš za fast food ili bilo kakav food…

Kad god bi čuo ono čuvene pitanje, šta ćeš sa svojim životom, šta misliš šta će sa tobom biti, kakvi su ti planovi, ja sam imao jedno i samo jedno na umu….porodicu…Ne tražim puno, tako sam valjda i vaspitan, ako to spada u domen kućnog vaspitanja…Oduvek je odgovor bio da želim ženu, decu i to “parče hleba” koje će da nas drži na okupu i u ljubavi…Pa zar tražim puno? Nisam socijalni slučaj i ne tražim da mi sve to država obezbedi, ja od države samo tražim iole sigurno sutra i da mi dozvoli da ovih mojih deset prstiju sve to obezbede….Nisam džabalebaroš, nisam ni idiot, i kad bi imao to što od života tražim jedino što bi mi ostalo je da se trudim da budem što bolji čovek…

Hrabri su oni mladi koji uopšte razmišljaju o bilo kakvom skućavanju i bilo kakvoj porodici, na žalost, a još hrabriji su pojedinci koji se u sve to i upuste…Viđjam ih stalno, po ulici, po zgradama, po raznim ustanovama…ne kukaju, imaju detence za koje bi sve dali, samo da njemu obezbede, ali nemaju kako…pa jer i oni mnogo traže? Jer ta deca mnogo traže? I biju glavom kroz zid, za njih ne postoji prijatelj, komšija, neprijatelj, svi su im isti, lica bez crta za koje ne vežu nikakve emocije, na pameti im je samo i jedino čisto preživljavanje, skoro pa životinjski nagon…pa jel to život i čemu da se nadam ja i oni samnom? Bolje sutra? Meni treba bolje danas, sutra sam mator i ne mogu da imam decu, ne mogu da volim jer me je život unakazio…

A kažu stariji i u ovom slučaju mudriji, “budala živi gde je rođen, a pametan čovek gde mu je bolje…” A gde da idu ljudi koji pustiše korenje i obezbediše crkavicu? Da li da se upuste u neki drugi život i zapucaju tamo gde drugi kažu da je bolje? A šta ako nije bolje, hoće li moći da se vrate onako poraženi i omraženi? Nije mala stvar vucati ženu i decu po belom svetu a još je gore otići da bi deci obezbedio nešto bolje a njih ostavi na milost i nemilost odrastanja bez jednog roditelja, samo sa majkom recimo…Ima li tu poente, ima li svrhe lišavati dete očinske ljubavi, sebe porodice da bi radio negde tamo u Sibiru, da bi ta deca imala šta da obuku? Ne znam…to je dilema i ono sa čim se pola mlade generacije susreće na samom startu…i uvek postoje dva puta od kojih je bezuslovno jedan uvek pravi, samo kako za koga…neko nema ni jedan pravi put…

Imam 24 banke i muči me hoću li sutra imati, za danas i ne pitam…Imam 24 i predamnom je dilema. Ostaviti sve, ostaviti svakog, ne vući repove i otići…Ostaviti misli, nade i nadanja, pokleknuti pred istinom, saviti rep i pljunuti po ovom malo što mi je ostalo…Uspeti možda tamo negde gde nisi svoj na svome? Ili razmišljati o tome šta je uspeh u stvari i moliti Boga za parče hleba i nadati se da će jošte čoveka biti u tebi…