Noćas kad zavese se spuste,
i još samo koji korak prođe kraj prozora,
ne plaši se,
ne boj se reči kojim sam te gađao,
želeo da povredim,
seti se suza u mojim očima,
seti se kako sam te grlio,
noćas kad zavese se spuste…
Noćas kad sklone se senke,
i sat odkuca da krajnje je vreme,
seti se i pogledaj ka našem mestu,
možda me i vidiš,
možda ti ostavljam ružu
a na usnama mi piše zbogom jer nema me,
još noćas kad sklone se senke…
Noćnom tišinom doleteće moj dah,
videću te lepu, nežnu kako spavaš,
dodirnuti lice vrlo lagano,
neću da te budim, nastavi da sanjaš…
I kad negde bude nam pisano,
negde slučajno,
kad zaigra ti srce jako najjače,
okreni se i pogledaj,
možda me budeš videla,
možda sam kraj tebe,
a možda još samo vetar sa vremena na vreme,
nosiće ka tebi moja osećanja,
moju ljubav
i sve što bilo je a više nije tvoje…
Noćnom tišinom doleteće moj dah,
videću te lepu, nežnu kako spavaš,
dodirnuti lice vrlo lagano,
neću da te budim, nastavi da sanjaš…
