Deda Dobrivoje je imao svojih 72 godine i mogao se pohvaliti potomstvom iza sebe iz dva braka, imao je tri ćerke i jednog sina koji je 2 godine mlađi od mene..Uvek je bio pun nekih priči i uvek čvsrt u svojim stavovima koje niko nije mogao da poremeti. Znao je sve, od ratova, preko malverzacija komunizma do novijeg doba sa Slobodanom i uvek je na sav glas znao da pljune ili pohvali nekog ili nešto…Nerekto je boravio kod nas u domu i pričao priče koje smo svi već odavno čuli, a ni tad kad smo ih čuli prvi put, nismo verovali…Bio je ko stvoren za pisca scenarija naučnofantastičnih filmova, a to što smo svi mi, što deca, što odrasli, iz nekog poštovanja sve to slušali po 100 puta i svaki put se divili, čudili i ista pitanja postavljali, njemu je pričinjavalo izričito zadovoljstvo…
Bio je poreklom iz Crne Gore i nekako vaspitan nacionalistički skroz, tako da je često pljuvao po okolnim narodima i hvalio se time kako je on odavno znao da će do rata i rascepa stare Yuge neminovno doći, ali mu niko nije verovao…Da li je i tu priču prepredao i pre rascepa same Yugoslavije, to ne znam, bio sam mali da bi upamtio čime je gušio narodne mase okupljene na klupi ispred naše zgrade, no u svakom slučaju, uvek je imao šta da kaže, bilo to dobro ili ne…Bio je jedan dobroćudan ali neverovatno tvrdoglav starac…Kako smo mi klinci iz komšiluka odrasli, naravno i na njegovim pričama, vremenom smo otupeli na iste i neretko mu stavljali do znanja, da i mi mali pametnjakovići, imamo neko svoje mišljenje o celom problemu, tj. o pričama koje nam je servirao, a on u inat svim tim našim dosetkama i teranju kontre, na sve moguće načine je pokušavao da nam stavi do znanja da je on u pravu i nije mu bilo teško da nama dečurliji tera još veću kontru…
Jednog jutra, igram se loptom ispred kuće i prolazi Deda Dobrivoje. Uredno sam ga pozdravio, pitao šta radi i tako to…Naravno, on je krenuo od Kulina Bana i novijeh dana, ali to je bilo sa njim neminovno. U tom trenutku izlazi moja mama i šalje me do centra grada, do šiptarske pekare da kupim hleb pečen na drva, sveže izašao iz pečenjare, onako vruć i slasan…Baš smo voleli da jedemo taj hleb…No Deda Dobri nebi bio to što je bio da nije imao i na to neku zamerku..
“Šta? Jedete hleb koji šiptari peku? Aaaaaaaaa, to vam nije na dobro, ti si Nemanja mlad i moraš da paziš…”
“Što čika Dobri, pa izvrstan im je hleb?”
“Da, znam,hmmm…i ja sam ga jeo ceo život, ali kad sam čuo pre par nedelja, odma sam prestao da ga jedem…”
“Pa šta si to čuo?”
Pitam skroz zbunjen, jer takvih neverovatnih priči ima na brdo…te ovaj spava u pečenjari pored hleba, te ovaj pišao u semenke koje prodaje pred utakmice, onaj prodaje meso mrtvih pasa…baš svašta…
“Pa saznao sam, reko mi jedan moj dobar prijatelj da oni stavljaju nešto u hleb da srbi nebi imali decu a ti vidi hoćeš li još da ga jedeš…”
“Pa dobro čika Dobri, pa nije to baš tako…”
“Aha, nije…ja ga jeo ceo život, ali sad više neću…”
“Pa dobro čika Dobri, jesi ga stvarno jeo baš ceo život?”
“Pa jel čuješ ti mene šta ti pričam? Jesam, jeo sam ga čitavih 70 i kusur godina i više neću…”
“Nego čika Dobri, koliko ono beše tvoj Aca ima godina?”
“Deset puni sledeći mesec, što?”
“Pa ništa, onako pitam…”
Deda Dobri je umro u svojih 80 i kusur i doživeo starost. Uvek je bio i ostao isti, voleo da se raspravlja i to ti je…Šiptarski hleb loš, on ga jeo ceo život i u 62-goj dobio sina…
