Ja nemam nikog do ovaj vetar,
što nosi moje misli tuge,
sklanja moje misli boli,umire za mene…
Ja nemam nikog, a sanjao sam noćas,
divlje krošnje, neko dvoje
i čudna jeza obuze me, steže i obli znojem!
Opet vetar njiše moje misli,
hladi već ohlađeni znoj moga tela,
moga krhkog tela i još krhkije duše…
Tuđe misli i po neka suza,
obuzme mi srce i pomislim na tugu.
Da ja sam sam,
ko što sami su drugi,
bijem svoje bitke a ranjen od tuđih…
Da ja sam nem ko što nemi su drugi,
ćutim i gutam tuđe reči,tuđe boli,
i sanjam da znam sve odgovore…
Ja nemam nikog do ovaj vetar što mi nosi misli,
što me nanovo rađa…
Ja nemam ništa do proklete pesme,
što ne volim da čitam jer vetar ih čuje,
vetar ih sluša,
razume i ne odnosi dalje…
