Znala je noć da trebao sam ići,
al ` nisu mi dale tvoje ruke,
i znali su snovi da trebao sam stići,
gde htele su moje…želje lude…
Neki glas vapio je kreni,
ali nisam znao kuda i što,
sve sa tobom vrilo je u meni,
ja bio sam nem, ti blagoslov odozgo…
I ko očajanje budi me strah,
zalud sanjam da proći će jad,
na licu još uvek osećam dah,
osećam tebe ko da tu si sad.
I svaki put kad setim se usana toplih,
setim se noći što bila je naša,
i sećanje muči sad zbog suza gorkih,
na licu mi tmine a u ruci utehe flaša…
I znam da strah ne vraća mrtve,
al bojim se za svoj život bez tebe,
neki žive a opet su žrtve,
plačem i čekam za nas drugo vreme…
I ko očajanje budi me strah,
zalud sanjam da proći će jad,
na licu još uvek osećam dah,
osećam tebe ko da tu si sad.
