Neke stvari ti se u životu dese i lepo ti je da ih podeliš sa drugima,to su lepe i srećne stvari. Neke pak da bi ostao u libeli ti moraš da podeliš sa drugima (valjda zato postoje brakovi) jer su toliko teške da sam nebi mogao da izguraš…pu, pu, daleko bilo i ne daj Bože nikom…

Hoću da vam ispričam (čitaj – napišem) nemili događaj koji sam preživeo a tako mi je teško da pišem o tome.U principu me nije snašao Cunami, nije nešto što se ne dešava ali kad ti je teško tek onda vidiš ko ti je drug, prijatelj, ko te voli i poštuje…a ja sam sebe malo osramotio…

Rano izjutra toga dana, krenuo sam sa Devojkom u Zaječar. Odvezao sam je na ispit, prvi ispit na tom fakultetu pa reko imao sam želju da budem sa njom…Nekako dok je ona polagala ispit verovatno kreće moja nesreća…još tad kao da nešto nije bilo u redu.Ja sam prošetao kroz grad dok je ona polagala i čekao da me nazove.Po njenom pozivu sam došao po nju i krenuli smo nazad za Bor, ali ne lezi vraže, stigli smo do centra grada, do semafora i tup…ugasi se auto i neće da se upali! Mučio sam se tu kod semafora kao, ne znam metaforu, i bio sam toliko besan da sam ujedao.Hvala Bogu te moja devojka zna kakav umem da budem kad me nešto iznervira, pa me je stručno kulirala.No hvala joj što me razume i što me je razumela.Nekako skontamo, posle sat i kusur, majstore koji su došli i odšlepovali me u njihovu garažu…

Par dana ranije:

Dan ko i svaki dan, bio sam na poslu, ludo sam se zabavljao, zaradio par hiljada evra (a reko sam da neću da lažem,pih)…Ajd iz početka: bio sam na poslu, umorio se ko niko i jedva dočekao da krenem kući ne bi li ručao i skočio u krevet.Pošto sam tog dana bio izvan Bora, na posao sam išao kolima pa sam u povratku povezao i neke kolege, zašto bi čekali bus kad sam već imao mesta u kolima…Žurio sam kao blesav da bi stigao kući što pre.Negde uz put vidim druga, stao mu auto i nešto čeprka, ja mu svirnem i on mi pokaže da nastavim dalje…

Isto to veče se nekako namesti, šta ti je život, da se vidim sa tim drugom, koji mi je tom prilikom takvo predavanjce održao što mu nisam stao da mu pomognem i naveo mi razloge zbog kojih je u pravu i…I stvarno, mogao sam samo da ćutim i trpim prekor, on uopšte nije pokazao rukom da nastavim ali jebiga…mogao sam samo da pocrvenim i da sebi dam reč da mi se to nikada više neće ponoviti…nadam se samo da tog dečka nisam puno uvredio, a da sam ispao đubre, stavrno jeste, evo i sad crvenim…

Dan nesrećnog slučaja:

Znači majstori su došli, došlepovali nas do garaže i počeli da rade…Verovali vi meni ili ne, oni su svaki deo mog automobila izmenili, samo još motor su mogli da zamene i…ništa…Po pet puta su menjali (izvinjavam se ženskoj populaciji) komutator, razvodnik, svećice, kable, kapu pa čak i gorivo smo zamenili i…ništa bre, neće da upali pa neće!Pa su ga onda vukli, no nije ni tako hteo da upali!Sveobuhvatna frka, kola ne rade, ja kasnim na posao, baterija na telefonu mi prazna, ubi Bože…

Da nije bilo moje devojke samnom koja je sve stoički podnosila i svo vreme bila pored mene, ja ne znam šta bi radio..verovatno bi pojeo one svećice i zalio ih benzinom da lakše progutam, drugo ne znam…Posmrzali smo se kao miševi…Sva sreća te majstor odma do radionice ima prodavnicu auto delova te smo ušli unutra da se zgrejemo malo…

Svaka čast ženi (inače majstorovoj majci) koja radi u prodavnici, stvarno joj svaka čast!Poslužila nas je, skuvala kafu, pomogla koliko god da je mogla, kao i njen sin pa i muž!Stvarno su nam se ljudi našli i pomogli tad i to nikad neću tim ljudima da zaboravim, ama baš nikad!

Sa kolima ništa, ni makac…neće da upali pa neće!Na posao nisam otišao, no pada mrak, nemam pojma kako da se vratimo…Povuci – potegni, ništa mi nije ostalo sem da nazovem oca, da nađe nekog da dođe da nas šlepa.Tako je i bilo, tata je pozvao svog kolegu koji je krenuo sa njegovim kumom koji će da mu pomogne , a naravno i meni…E sad ide deo koji nikako ne može da bude slučajnost i ne znam šta da kažem…Kum tatinog kolege je ni manje ni više nego onaj moj drug kome nisam stao na putu kad je on bio u nevolji…a on je čoveče došao za mene čak do Zaječara…Pa ja nisam mogao da verujem, hteo sam da se pojedem živ, da propadnem u zemlju, da me pojede mrak, kako god…Sramota do zla boga.Sve mi je prolazilo kroz glavu, sve ono što mi je on rekao i bio u pravu.Da ne poveruješ šta se desilo..

Zakačismo kola i krenusmo za Bor.

Auto sam uspeo da popravim tek posle pet dana i to opet na osnovu dobrote, ovaj put kako majstora iz Bora tako isto majstora iz Zaječara koji nam je uštedio pare i pokazao kako da na mog pežoa nakačimo bombinu od Golfa dvojke…Neću da zalazim dublje u to kakve smo peripetije imali sa opravkom kola, ovo je epilog samo…a zaključak,hmmm…stoji u naslovu, a ja nemam pravo da se javljam sad, sramota me.