Sklanjam se od kiše pod prozore tvoje i sve me podseća na film sa lošom režijom…Nešto kao mjuzikl snimljen u dvoje, u pozadini muzika guši teškom presijom.Dozivam te na scenu, ne stidi se, i gitara će početi lepše da peva!Pogledaj ka nebu, moje ime vidi se, dok kiša pada, sve naokolo preleva!

Ja nisam glumac pozornica bitnih, ni pesnik za koga se daleko čulo i jedino želim da osetiš šta vidim, dok gledam te da znaš da u grudima bomba sprema se da puca…I nije mi više bitno jel` Sunce sija il` je kišni dan.Nije mi ni bitno hoće li me videt ` neko koga znam…dal` ću da se obrukam pesmom što sviram, tonovima osećanja što sad ti poklanjam!

Kiša i dalje priča svoju priču, a ja bi da sklonim se pod zagrljaj tvoj!Da sanjam, zauvek sanjam…mjuzikl naš u dvoje…

Neki se vetar razduvao čudan,
probijam se dalje, korak za korak,
i sav taj napor mučno uzaludan,
nervira i stvara ukus neki gorak…

U ovom gradu sad sitne su duše,
svi se osvrću za drugima dok hodaju po blatu,
i sve što imam sad ti pogledi ruše,
teraju na beg ka novom sunovratu.

Ali neću da bežim i ubeđujem druge,
nije moje lice ukaljano sramom,
neka i lutam kroz sve noći duge,
naći ću novi put za ovenčane slavom!

Kroz fijuk vetra nazirem zle poklike,
pokunjen zatvaram oči, molim za san,
da na tren zaboravim te duše proklete,
da bar pomislim da novi je dan!